Kontrola nivoa aktivacije – faktor sportskog uspeha

Svakom sportisti-takmičaru turnir je vrlo bitan događaj. Važno je osvojiti bodove, postići uspeh, uzeti medalju. Zbog toga se trenira, vredno radi, trudi, trpi, odriče… To je prilika da se sportska veština prikaže u punom sjaju, na najvišem nivou. Ali… Nekako se nakon meča najčešće ispostavlja da nivo nije bio najviši, da se moglo i više, i bolje.

Svi koji se takmiče ili su se nekada takmičili će potvrditi da se najbolje radi kada je adrenalin tu. On da snagu, pojača fokus, motiviše… Isti takmičari  će nam potvrditi i  to da postoji i taj neki «adrenalin» koji učini suprotno. Uplaši, obeshrabri, dezorjentiše, pokvari tehniku… U čemu je stvar? Kako isti adrenalin učini potpuno suprotne stvari. Kako ista vatra otopi maslac i skuva tvrdo jaje?

Stvar je u nivou i kvalitetu telesne i mentalne aktivacije. Svaki događaj koji ocenjujemo kao nama bitan nas aktivira (iznutra), razbudi, stvori leptiriće u stomaku, ubrza disanje, oznoji ruke… Što nam je «bitnije» to smo «aktivniji». Uzbuđenje raste. Uzbuđenje donosi adrenalin, daje privilegiju da zablistamo, da budemo na svom vrhu. Nažalost, tu je uvek i opasnost da sa tog vrha padnemo. Gurnuće nas adrenalin. Onaj koji se oteo kontroli.

Za najbolju igru nužna je kontrola aktivacije, regulacija tog unutrašnjeg uzbuđenja. Svaki sportista ima neku svoju meru adranalina, neku svoju količinu znoja na dlanovima, uvek istu kada igra najbolju igru.  Oni uspešniji, najbolji, potpuno su ovladali tom kontrolom. Tačno znaju kada su spremni. Ako je uzbuđenje preveliko, smanje ga. Fokusiraju se na neki svoj «unutrašnji svet», uspostave relaksirajući ritam disanja, u sebi ponavljaju «mantru» (reči koje dovode do opuštanja). Ako se pak pojavi ravnodušnost i leptirići iz stomaka odlete, potaže ih u onom istom svom «unutrašnjem svetu», prizovu ih aktivirijućim režimom disanja i «mantrom» koja podiže adrenalin.

Jedan od načina na koji sportisti sami sebi stvaraju parališući višak adrenalina je insistiranje na kontroli onoga što se ne može kontrolisati. Ljute se na kišu, vrućinu, žreb, tehničku grešku, sudijsku odluku, dobru igru suparnika. Nervira ih što im nije uspeo udarac koji zapravo i nisu naučili da izvedu…. Ljute se na sve, svašta i svakoga.

Tabela ispod nam pokazuje šta je to što smo u mogućnosti da kontrolišemo, šta zavisi samo od nas, šta je to na čijoj kontroli možemo da radimo i usavršavamo je a šta je to što nismo u mogućnosti da kontrolišemo.

slika-1

Kada uspemo da prihvatimo ono što moramo prihvatiti, naučimo ono što se da naučiti i uradimo sve ono što možemo da uradimo, napravili smo veliki korak u kontroli aktivirajućeg adrenalina.

Kako to narodna mudrost kaže:

«Bože daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga…»

“Kritične situacije u sportu” – Petrašin Matijević

U takmičarskom sportu, posebno kada su u pitanju takmičarski „nezreliji“ sportisti, sa manje iskustva na mečevima i turnirima, po pravilu ćemo primetiti igruznačajno slabiju od igre koju pokazuju na treningu. Takođe, uočljivo je i to da iz turnira u turnir postižu vrlo različite rezultate, igrajući prilično nekozistentnu igru. Gotovo nikada ne možemo predvideti kako će odigrati narednu patiju,uvek nas iznenade. Ovu situaciju, osim kod starijih juniora i mlađih seniora, nekada možemo opaziti i kod starijih i iskusnijih takmičara, seniora.

Šta leži u osnovi ovih takmičarskih padova?

Iskustvo nam pokazuje da svi ovi sportisti padaju na „isti fazon“. Nekako se ispostavi da se uvek nađu u „istim situacijama“ koje izazivaju „iste reakcije“ a nakon kojih uvek dolazi do „istog pada“. Kada napravimo malo detaljniju analizu postaje očigledno da svako od ovih sportista ima određen broj „kritičnih situacija“ (najčešće ne veliki broj) koje se ponavljaju iz meča u meč. Nekada se dogodi da „situacija“ izostane, da bude nesvesno prevaziđena uz pomoć trenera ili neke druge osobe od uticaja, pa rezultat bude značajno bolji. Sledi nada za sledeći meč, „situacija“ se ponavlja, igra pada, javlja se osećaj nemoći i očajanja. I tako u krug.

Tezak udarac iz bankera

Šta su „kritične situacije“

Kritičnim situacijama nazivamo one situacije koje se događaju bilo pred meč ili tokom meča a koje u sebi imaju potencijal da isprovociraju složeni neuro-psiho-fiziološki odgovor tela.Ova telesna reakcija po pravilu biva automatski pokrenuta, bez posebne svesti i voljne kontrole. Kako su i nesvesne mišićne kontrakcije deo složenog neuro-psiho-fiziološkog odgovora, nužno dolazi do promene kinetičkog lanca koordinacije mišićne aktivnosti, tj. narušavanja tehnike sportskog izvođenja. Ono čega takmičari takođe nisu svesni u „kritičnim situacijama“ je i izmenjenost njihovog intelektualnog funkcionisanja, smanjena sposobnosti realističnog opažanja, racionalnog zaključivanja, donošenja odluka…

Zašto su kritične situacije „kritične“?

Iskustva stečena radom na tzv „kognitivnom menadžmentu“ (proces učenja mentalne kontrole tokom igre) nam  pokazuju da uopšteno govoreći postoje dve grupe „kritičnih situacija“. Prvu grupu čine one situacije koje su zajedničke za sve takmičare a čiji potencijalni uticaj leži u samoj prirodi takmičarskog sporta. Te situacije su tipične i nužno vezane za sportsko izvođenje pod pritiskom, sto je realnost takmičarskog sporta (nastupanje pred velikim brojem ljudi, očekivanje pobede, igra u trenucima odluke, odbrana titule…). Druga grupa situacija je individualizovana, tj. manje-više specifična za svakog sportistu.  Ispostavlja se da situacije iz ove grupe izuzetno loše utiču na jednog  dok kod drugog sportiste ne izazivaju nikakav značajan negativni efekat (dobar početak kod nekih sportista stvara očekivanje da će kraj biti loš, greška u jednom bitnom trenutku dovodi do straha koji se proteže kroz čitav meč, svest o tome da protivnik ima trenutnu prednost dovodi do preduzimanja nepromišljenih akcija…). Potencijalni negativni uticaj na samo sportsko izvođenje, kada je ova grupa situacija u pitanju, nije više u prirodi takmičarskog sporta, kao što je bio slučaj kod prve grupe, već se prvenstveno nalazi u samom sportisti, njegovim očekivanjima, uverenjima, stavovima, vrednostima.

Takmičarska praksa pokazuje da se „kritične situacije“ iz prve grupe vremenom spontano prevazilaze, tj. da iskustvo dovodi do određenog stepena navikavanja na „rad pod pritiskom“ dok, kada je reč o drugoj grupi situacija, iskustvo ima sasvim suprotan efekat. Vremenom te situacije postaju sve provokativnije i imaju sve veći negativni uticaj na takmičarsko izvođenje. Mnogi potencijalni takmičari, suočeni sa njima upadaju u sve veću frustraciju koja na kraju dovodi do odustajanja od takmičarske karijere a neretko i do napuštanja sporta.

Jedan od primera „kritične situacije“ u golfu koja okida negativan obrazac izvođenja je „strah od patovanja“.  Igrač u jednom trenutku, (zbog nedostatka fokusa, neutreniranosti tehnike patovanja, provocirajućeg stimulusa iz sredine, povećanog pritiska zbog važnosti rezultata… ili nekog drugog objektivnog razloga) postigne lošiji rezultata na patovanju. Što je posledica ovog lošijeg rezultata značajnija (loš plasman na turniru, ljutnja trenera i roditelja, neostvarena očekivanja…) to postoji veća verovatnoća da će se za njega vezati negativna emocija (najčešće strah) i doći do narušavanja samopouzdanja u vezi sa patovanjem. Ove u početku blago negativne emocije i nešto narušeno samopouzdanje izazivaju diskretan negativni efekat dovoljan da u određenom stepenu utiče na igru čineći je nešto lošijom od očekivane. Kada se ovaj scenario ponovi nekoliko puta, posebno u okolnostima u kojima se zbog značaja rezultata očekivao drugačiji ishod, dolazi do kritičnog trenutka formulisanja zaključka – „meni patovanje ne ide“. Mada se čini da je na treningu patovanje dovoljno utrenirano, na meču se pokazuje da sam prilazak putting green-u automatski izaziva strah praćen mislima o neuspešnom patovanju. Naravno, ove misli postaju neka vrsta „samoostvarujućeg proročanstva“ koje zaista dovodi do neuspeha. Svaki sledeći prilazak putting green-u samo dodatno pojačava strah koji uslovljava još veći podbačaj u rezultatu. Začas se nadjemo u začaranom krugu straha i neuspeha. Rešenje za ovaj problem nije u dodatnom treniranju patovanja već prvenstveno u rezoluciji emotivnog problema koji je povezan sa patovanjem. Koraci u procesu kognitivnog menadžmenta ovog problema su: detaljna analiza trenutnog nesvesnog obrasca reakcije, potpuno refokusiranje sa elemenata koji provociraju negativnu reakciju i sklapanje sasvim nove rutine pripreme za izvođenje putt udaraca.

Mentalni trening za ključ rešavanje „kritičnih situacija“

Dobra vest za sve one koji imaju problem sa  „kritičnim situacijama“ je ta da ih je uz blagovremeni sistematski  rad moguće sasvim prevazići. Naravno,  rad sa stručnakom. Tehnikama kognitivnog menadžmenta, koje su deo procesa mentalnog treninga, moguće je utvrditi sve potencijalno negativne obrasce reakcija i zameniti ih onima koji će na samo sportsko izvođenje imati pozitivan uticaj.

Akcija pošumljavanja i ozelenjavanja Zrenjanina

Zajedničkom akcijom UG Fondacije i Grada Zrenjanina u sredu, 20. aprila, organizovano je pošumljavanje i ozelenjavanje budućih golf terena, sa više od hiljadu različitih sadnica i dekorativnog zelenila.

UG Fondacija donirala gotovo 400 hiljada dinara za uređenje buduće zelene oaze u Zrenjaninu.

„Kao jedan od prioriteta UG Fondacije, nastavljamo akciju ozelenjavanja i pošumljavanja. Posebno bismo se zahvalili Gradu Zrenjaninu na saradnji, koja će rezultirati da i ova lokacija uskoro postane prava zelena oaza i mesto za uživanje Zrenjaninaca i svih drugih posetilaca. Golf je sport koji veliku pažnju poklanja očuvanju životne sredine, a građani Zrenjanina izgradnjom golf terena dobijaju još jednu „fabriku kiseonika“,

koja će umnogome doprineti unapređenju kvaliteta životne sredine“ – istakla je Jovana Lukić, direktorka UG Fondacije, koja je za ovaj projekat izdvojila oko 400 hiljada dinara.

0D3A5119

U akciji su učestvovali i gradonačelnik Zrenjanina, Vukašin Janjić, kao i predstavnici Golf asocijacije Srbije, a ovim povodom generalni sekretar Irena Suturović Bogdanović dala je izjavu:

“Za današnju akciju zahvalnost dugujemo UG grupi . Želimo da grad Zrenjanin dobije golf centar koji će moći da primi pored igrača iz Zrenjanina, golfere  iz regije i okruženja. Naš cilj je osposobljavanje terena kako bi učenici koji u osnovnoj školi u Zrenjaninu već imaju golf u sklopu redovne fizičke nastave mogli da primene naučeno na terenu.”

Istog dana, Irena Suturović  posetila je  Osnovnu školu “Žarko Zrenjanin” i uručila  posebnu zahvalnicu za izuzetan doprinos, promociju i saradnju u programu Škole golfa za juniore. Ispred škole zahvalnicu je primio nastavnik Darko Radlinski.

Pored Zrenjanina, projekat  Škole golfa za juniore se od 2014.godine relizuje u školama Niša, Novog Sada i Beograda.