Idoli u sportu

Novi u seriji tekstova Petrašina Matijevića, sportskog psihologa Golf asocijacije Srbije donosi osvrt na idole u sportu.

Prisetimo se za trenutak prizora dečjeg pikanja fudbala na poljančetu. Igra se, trči, pada, dribla…GO!!! Srećni strelac trči, pobednički gestikulira rukom i glasno uzvikuje ime nekog svog fudbalskog idola. Često na sebi ima i dres u bojama i sa brojem koje je taj idol nosio ili još uvek nosi. Idol je oživeo. Ma koliko mi ispred sebe videli malog dečačića on je bar za kratko negde u sebi postao taj neko kome se bezgranično divi. Uživo gledamo jedan dečji san.

trio idola

Svaki sportista, ako stekne vaše poverenje, govoriće vam da potajno sanja da postane broj 1, da bude kao „neki već postojeći No.1“. Mada će se mogi nasmejati tom „snu“ on je sasvim ok, čak je nužan. Svi imamo pravo na svoj veliki san. Ako ga nemamo ne možemo ga ni ostvariti. A mnogi već jesu. U tom snu leži ogromna energija za rad, trud, trening, napor. Idoli su živa personifikacija našeg sna. Pomislite samo na to koliko nas je jelo spanać iako ga uopšte nismo voleli ne bi li jednog dana postali kao mornar Popaj.

Ono što je neupitna činjenica kada govorimo o idolima je to da oni imaju potencijalnu moć da izvrše ogroman uticaj na decu koja se sa njima identifikuju. Ova identifikacija može dovesti do pozitivnih ali isto tako i do negativnih posledica. Te činjenice su oni „najveći“ i te kako svesni i veoma obraćaju pažnju na svoje nastupe u javnosti. Nažalost neki i ne. Koliko malih tenisera i golfera je bacalo i lomilo reket i štap jer su videli da i oni stariji to rade u ljutnji. Koliko dece, mada to nije deci svojstven postupak, psuje kada im ne ide…

rori trofeji

Prva i osnovna stvar koju kao roditelji i treneri moramo da uradimo ukoliko želimo pozitivan uticaj „Idola“ u sportu je da ga pogledamo u uzrastu u kojem je dete. Ne šta idol radi sada već šta je to i kako radio kada je bio „kao ja“ . Ovim ćemo izbeći možda najveću zamku koja se krije u savremenom sportu a to je pretreniravanje na račun razvijanja ljubavi prema sportu i uživanja u njemu. Na stranu to što trenažni program po kome rade već formirani takmičari ima sasvim malo zajedničkog sa programom po kom bi trebalo da rade deca koja žele da budu takmičari. Ovu napomenu treneri na nižim uzrastima i roditelji nikako ne bi trebalo da prenebregnu ukoliko ne žele da im se „Idol“ vrati kao negativni bumerang.

Sledeća i ne manje bitna stvar kada govorimo o „Idolima“ je ta da ih u jednom trenutku, zarad pozitivnog uticaja, moramo malo demistifikovati i dati im ljudske crte. Primetna je tendencija, čak i kod nešto zrelijih sportista, da svoje idole zamišljaju kao nadljude, bezgrešne i svemoguće. Naravno da u poređenju sa njima sami sebi izgledaju mali i slabi. Nekada dovode u pitanje i svoju sposobnost za sport.

tiger

Gledajući Tigera Woodsa ili Novaka Đokovića mnogi sportisti zamišljaju kako ovi ne greše, ne padaju mentalno, kako su im udarci uvek spektakularni… A nije tako. Idoli su ljudi kao i svi mi ostali. Spremniji i uvežbaniji ali opet samo ljudi. Njihove slabosti nisu toliko upadljive, najčešće su dobro kontrolisane…što ne znači da ih nema.  Pokažimo deci da i pored toga što njihovi idoli imaju niz slabosti svojim radom, načinom koliko i sadržajem, uspevaju da budu „veliki“. Nemojmo gledati samo na to šta rade na mečevima. Mnogo vrednije je videti šta i kako rade na treningu.